Close

BIOGRAFIJA

Njegov put do zvezda


Saša Matić, mladi pevač koji se munjevitom brzinom probio do zvezda isključivo odličnim glasom i dobrim pesmama, jedan je od omiljenih na estradi. Ne postoji osoba koja je ikada osporila njegove vokalne i muzičke kvalitete, a iako je veoma mlad može da se pohvali najvećim bogatsvom – ima mnogo prijatelja i divnu porodicu. Ostvario je neke snove, a svoju životnu priču započinje ovako:

- Rođen sam 26. aprila 1978. godine u Drvaru. Tamo sam živeo sa bratom blizancem Dejanom, mamom Dragicom i tatom Zoranom, sve dok nismo došli u Beograd. I onda je sve počelo. Pošao sam u muzičku školu, odsek klavir. Završio sam nižu i srednju muzičku školu u Zemunu, a na Akademiju nisam hteo, iako sam mogao. U to vreme bio sam vanserijski talanat. Čak sam u šestom razredu muzičke škole proglašen za najbolju interpretaciju izvedenog ispitnog programa u muzičkoj školi «Kosta Manojlović». Na gradskom takmičenju u Beogradu osvojio sam drugo mesto... Ali po prirodi sam kampanjac, pa sam se za sve pripremao u minut do dvanaest. Od malena sam slušao zabavnjake i narodnjake, uvek išao na sve koncerte, bilo to u Drvaru ili Beogradu, od Riblje čorbe do Halida Bešlića.

Premda je odrastao u rok en rol generaciji, Saša je od malih nogu voleo narodnu muziku. Seća se prve pesme koju je odsvirao i otpevao...

- Kada sam bio klinac, bila je aktuelna pesma «Pozdravi je pozdarvi» od Miroslava Ilića. To je jedna od prvih pesama koju sam «skinuo» na harmonici koju sam dobio od bake na poklon. Bila je to mala ruska harmonika koja je imala samo 16 basova. Druga pesma je bila «Druže Tito, mi ti se kunemo», ipak sam ja iz Drvara, ha, ha, ha! Od početka sam furao narodnjake. Tada su sve pesme bile hitovi, i zabavne i narodne, sve sam ih voleo. I sada u mojim pesmama ima i pop zvuka. Možda ja ubacim više narodnjačkih trilera, ali sebe ne mogu da svrstam ni u klasičnog narodnjaka ni u klasičnog zabavnjaka.
Još kao tinejdžer voleo je sa društvom da zapeva u kafani. Rano je formirao svoj glas, a rado priča o početnim nastupima u beogradskim klubovima. Prve veoma posećene nastupe, pre nego što je snimio ploču, Saša Matić je imao u Bijeljini i Banja Luci...

-Za vreme bombarodvanja, od marta do juna, bio sam u Banja Luci. Kada je završeno otišao sam u Bijeljinu, gde su moji prijatelji imali lokal. Tamo je moglo da stane oko 400 - 500 ljudi, ali ako uveče nije bilo bar 2 000, nije bio niko. Jeste bilo ružno zbog bombardovanja i krize, ali to je bilo moje nezaboravno vreme koga ću se uvek sećati. Ta atmosfera, i ta pubilka, to se vreme nikada neće ponoviti, jer ja volim opuštenu varijantu svirke. Sada kada radim, ipak sam Saša Matić, da kažem zvezda, i moram da vodim računa šta pevam i šta sviram, jer u diskoteci ne mogu da izvodim «Jedna reka u mom kraju». U Bijlejini se sve moglo svirati. Na primer ja pitam šta ćemo sad i oni krenu neku pesmu i ja nastavljam sa njima. To su bile velike žurke svako veče. I kad god su me pitali da li si se umorio ja kažem da nisam, jer sam se i ja super provodio.

Loading...
Loading...